Aikido je japanska borilačka veština, nastala početkom dvadesetog veka. Utemeljivač Aikidoa je Veliki učitelj (O-sensei) Morihei Ueshiba. Iako spada u najmlađe tradicionalne borilačke veštine, Aikido uživa status jedne od najpoznatijih i najraširenijih. Za disciplinu oformljenu pre nepunih 100 godina, imajući u vidu milenijumsku japansku tradiciju, ovo je izuzetan uspeh.

Šta Aikido izdvaja od drugih borilačkih veština?

Aikido (合気道) se u slobodnijem tumačenju sa japanskog prevodi kao “put harmonije energije” ili “put harmonije sa univerzumom” (ai – harmonija, ki – energija, do – put). Osnovna ideja Aikidoa je sklad i nesuprotstavljanje, kako u različitim vrstama sukoba, tako i u celokupnom postojanju. Umesto borbe i sudara, i u skladu sa tim, rasipanja energije, Aikido promoviše harmoniju i mirnu koegzistenciju među ljudima. Ovakvu ideju Aikidoa ustanovio je njegov osnivač Morihei Ueshiba, odnosno veliki učitelj (O sensei),  početkom 20. veka, nakon temeljnog izučavanja više borilačkih sistema agresivnije forme (bu đutsu – bu jutsu). Ovakva korenita promena u filozofiji jedne borilačke veštine trebalo je da podstakne ljude na toleranciju, razumevanje i izbegavanje sukoba.

Morihei Ueshiba - O Sensei, osnivač Aikidoa
Morihei Ueshiba – O Sensei, osnivač Aikidoa

Borilačke veštine su, tradicionalno, imale svrhu da sačuvaju život onoga ko je baratao njima. U direktnom sukobu, odlučivale su milisekunde, trenuci oklevanja, snaga i mentalni sklop sukobljenih. Tehnike veštine su čišćene i brušene do detalja, da bi povećale šanse vežbaču da iz sukoba izađe na nogama, u manje-više jednom komadu. Ideja stvaranja borilačke veštine – metoda za onesposobljavanje protivnika – koji će se baviti što manjim povređivanjem protivnika, a po mogućstvu, eliminisanju shvatanja da je ispred nas protivnik (a ne običan čovek), i dan-danas često nailazi na nerazumevanje i podsmeh vežbača “tvrđih” veština. Tehnike Aikidoa izgledaju varljivo mekano, i oslikavaju filozofiju nepovređivanja protivnika-partnera, pa se njihova efikasnost u stvarnoj, opasnoj životnoj situaciji dovodi u pitanje. Međutim, suština je da se Aikido primeni i pre nego što dođe do “stvarne, opasne životne situacije”. Ako do toga ipak, i pored svega, dođe, Aikido može postati vrlo efikasno oružje.

Vežbanje Aikidoa

Koncept vežbanja Aikidoa se, na čisto fizičkom nivou, svodi na ponavljanje unapred definisanih formi, nalik katama, u paru sa partnerom. Vežba se na strunjačama, pogodnim za kretanje bez obuće, i dovoljno mekanim za bezbedno izvođenje padova(tzv. ukemi), koji su rezultat izvođenja Aikido tehnike nad partnerom. Srž vežbanja je sarađivačka – oba partnera zajedno aktivno učestvuju u učenju, trudeći se da, poštujući osnovne principe Aikidoa, izvedu složeni niz pokreta koji čine Aikido tehniku. Pri tome, jedan partner, uke, izvodi unapred dogovoren napad, dok drugi, nage, izvodi konkretan zahvat. Nakon nekoliko ponavljanja, uloge partnera se menjaju, čime se omogućuje da oba partnera osete efekte koje pomenuti niz pokreta uzrokuje. Polovično upoznavanje tehnike, preuzimanjem samo jedne uloge u njenom izvođenju, nije ni izbliza dovoljno da bi se njome ovladalo. Tehniku određuje i objašnjava instruktor, i partneri zajedno rade na njenom usvajanju i uvežbavanju. Vežbanje je u prijateljskoj atmosferi, sa ciljem da se nauči pravilno izvođenje i primena tehnike, tako da tom prilikom ne bude povređenih.

Aikido se uči sa partnerom, ne protiv njega
Aikido se uči sa partnerom, ne protiv njega

Na nešto dubljem nivou, kroz uporno i disciplinovano ponavljanje tehnike, analiziranje i udubljivanje u osnovne koncepte na kojima se tehnika bazira, aikidoka treba da unapredi svoj obrazac ponašanja, kako u sali – na treningu, tako i van nje. Vežbanje Aikidoa pomaže u uspostavljanju zdravih navika, racionalnom rasuđivanju, poboljšava koncentraciju, i uči nas da se fokusiramo. Takođe, pomaže samospoznaji, istraživanju svojih limita i nedostataka, i pokušava da nas nauči kako da se izgradimo kao bolje osobe i pojedinci. Osim toga, vežbanje u grupi, u pozitivnoj atmosferi, je sjajan način za unapređenje socijalnih veština, uklanjanje nesigurnosti, kao i uspostavljanje zdravih međuljudskih odnosa – kako kod odraslih, tako i kod dece.

Napredovanje u Aikidou

Aikido se uči kroz sistem fizičkih vežbi, u skladu sa mogućnostima pojedinca. Redovnim vežbanjem, osoba pomera sopstvene granice, bolje spoznaje svoje mogućnosti i podiže svoj način rada na viši nivo. Koncept takmičenja u Aikidou ne postoji, akcenat je na ličnom razvoju pojedinca i istovremeno poštovanju i uvažavanju drugih vežbača. Kao pokazatelj stepena napretka pojedinca,  koristi se sistem pojaseva. Pojasevi se dele na učeničke (kyu) i majstorske (dan), i odražavaju do koje mere ste usvojili tehniku i filozofiju Aikidoa – sve što ste proučavali na treninzima i seminarima. Majstorom Aikidoa se naziva aikidoka koji položi za crni pojas, odnosno 1. dan. Učenički (kyu) pojasevi se dodeljuju od 12. do 6, za mlađe vežbače, i od 6. do 1. nadalje. Aikidoka koji položi za 1. kyu postaje majstorski kandidat, i priprema se za polaganje za majstorski pojas. Iako najniži među majstorskim pojasevima, i 1. dan označava značajan napredak u usvajanju Aikidoa kao veštine.

Kyu pojasevi se sertifikuju diplomama koje potpisuje Aikido učitelj. Diplome traju doživotno, i prihvataju se u svim domaćim i međunarodnim organizacijama koje pripadaju Aikikai Aikidou. Dan pojasevi se overavaju diplomom direktno iz Hombu Dojoa u Tokiju, koji je svetska centrala Aikikai Aikidoa, i Yudansha kartom (ili majstorskim pasošem), legitimacijom koja je takođe priznata u celom svetu.

Viši dan pojasevi zahtevaju dalji napredak u veštini Aikidoa, i ovladavanje i dodatnim veštinama koje obuhvata Aikido. Ova polaganja održavaju nosioci viših dan pojaseva, nosioci titula FukuShidoinShidoin ili Shihan. Najviši pojasevi se zaslužuju dugogodišnjim vežbanjem, usavršavanjem i zalaganjem za širenje Aikidoa na domaćem i međunarodnom nivou.