Počeci Aikidoa kao veštine se vezuju za prvu polovinu dvadesetog veka, kada je njegov osnivač, Morihej Uešiba (Morihei Ueshiba), ili Veliki učitelj (O Sensei) još uvek razrađivao koncepte novog borilačkog sistema. Samo ime Aikido je prvi put spomenuto 1942. godine, i nakon toga je Ueshiba veštinu nastavio da širi pod tim imenom. Na oblikovanje Aikidoa značajan uticaj su imale brojne škole borilačkih veština koje je osnivač pohađao tokom svog života, pri čemu je najveći trag ostavila Daitoryu Aikijujutsu škola učitelja Sokaku Takeda-e.

Morihei Ueshiba

Morihej Uešiba je rođen 14. decembra u selu Tanabe, u Wakayama prefekturi u Japanu, u imućnoj porodici uvaženog trgovca i zemljoposednika. Još kao dečak pokazao je interesovanje za borilačke veštine, i pored krhke građe i sitnog rasta (navodi se da je bio visok svega oko 150cm). Taj nedostatak nadomestio je upornim vežbanjem, trčeći, plivajući i baveći se sumo-rvanjem, tako da je već u ranom punoletstvu nadjačavao svoje vršnjake. Otac ga je upućivao u različite škole, tražeći oblast kojoj bi se njegov sin posvetio, ali je malo šta uspevalo da Moriheju zadrži pažnju. Na kraju, obreo se u Tokiju, gde je držao prodavnicu. Nažalost, posao nije išao dobro, a i usled loše ishrane se razboleo, tako da se uskoro ponovo našao pred ocem u Tanabeu, ali sa vešću da želi da se bavi jujutsu-om.

Morihei Ueshiba - O Sensei, osnivač Aikidoa
Morihei Ueshiba – O Sensei, osnivač Aikidoa

1903-će godine, Morihej je pokušao da se prijavi u vojsku, ali zbog niskog rasta nije zadovoljio kriterijume. Ovo ga nije obeshrabrilo, i pokušao je da vežbanjem i nekonvencionalnim metodama utiče na svoju visinu – tako što je visio sa stabala, sa tegovima vezanim oko nogu. Vežbe su se isplatile, i već sledeće godine je upisan u vojnu službu, i služio je u Rusko-japanskom ratu. Različiti izvori tvrde da se o njegovoj službi u vojsci ne zna mnogo, ali se slažu da je 1907. završio sa vojskom sa pohvalama svojih nadređenih. Nastavio je sa treniranjem u Goto-ha Yagyu-ryu, Tenjin Shinyu-ryu jujutsu i judo školama. 1912-te godine, preselio se na Hokaido, gde je upravljao malim selom farmera.

Daitoryu Aikijujutsu

Tokom svog boravka na Hokaidu, upoznao je Takeda Sokaku-a, majstora Daitoryu Aikijujutsua, koji je na njega ostavio dubok utisak. Uskoro je postao njegov učenik, i pozvao ga kao svog stalnog gosta na Hokaido. Sve do 1916. godine, Uešiba je učio od majstora Takede, sve do najsitnijih i najskrivenijih detalja veštine. Diplomu je dobio 1922. godine, kada i priznanje Jikishikage-ryu škole mača. Nakon što mu je dodeljeno najviše zvanje u Daitoryu Aikijujutsu-u, Uešiba nastavlja da propagira veštinu, postavši asistent majstoru Takeda, i podučavajući druge učenike.

Sokaku Takeda, osnivač Daitoryu Aikijujutsu
Sokaku Takeda, osnivač Daitoryu Aikijujutsu

Uešiba se uskoro zaputio ka Tanabeu, nakon što je dobio vesti u očevom lošem zdravlju. Na putu se zadržao u Ajabeu (Ayabe), gde je upoznao vođu Omoto-kyo religije, Deguchi Onisaburo, koji će ostaviti jak utisak na njega, i u velikoj meri uticati na formiranje Aikidoa u obliku u kakvom ga danas znamo. Omoto-kyo je propovedala opšti mir i ljubav prema ljudima, okretanje prirodi, humanost. Ovo je bilo u direktnoj suprotnosti sa veštinama koje je Morihej učio tokom svog dotadašnjeg života, i vremenom, shvatio je da je moguće spojiti ta dva koncepta metodom koji će ih pomiriti. Uešiba nije uspeo da vidi oca živog, i nakon toga, vratio se u Ajabe da se posveti izučavanju Omoto-kyo religije, često se povlačeći u planine, ili meditirajući kraj Nachi vodopada. Koncept AIKI, odnosno, harmonije sa univerzumom, uspostavlja kao osnovu sopstvenog stila 1922. godine.

Dalji rad na borilačkim veštinama Uešiba nastavlja u Tokiju, i današnji Hombu dojo, u današnjem Wakamatsu-cho, Shinjuku, Tokio, pod tadašnjim nazivom Kobukan Dojo biva uspostavljen 1931. godine. Već tada, Uešiba je bio visoko cenjen, i njegov dođo je imao oko 40 polaznika. Tu su se Aikidou pridružili i Koichi Tohei i Shioda Gozo .

Današnji Aikido

Oko 1942. godine, Uešiba je napustio Tokio, i preselio se u grad Iwama, u Ibaraki prefekturi, gde je tokom godina lagano otkupljivao zemljište. Smestio se u malu kolibu, i tu je osnovao poznati Aiki Shuren dođo, poznatiji kao Iwama dođo. Na ovoj farmi učio je i Saito Morihiro, pomažući ujedno u poljskim radovima. 1948. godine, nastaje organizacija AIKIKAI, i  Uešibin sin Kišomaru (Kisshomaru) postaje tehnički direktor Aikikai federacije. Sredinom dvadesetog veka, tačnije, 1955. godine, Uešiba počinje da promoviše razvoj Aikidoa u Japanu i širom sveta. Smatra se da je oko 1952. godine Uešiba uspostavio sistem tehnika i zaokružio filozofiju Aikidoa. Njegov rad je priznat kroz veliki broj visokih formalnih počasti i odlikovanja koje su mu dodeljene u posleratnom periodu.

Nakon rata, Aikido se rapidno širio pod vođstvom Kišomarua. Morihej je postao čuven pod nazivom O Sensei, i sve do svoje smrti, 26-og aprila 1969, nastavio je da prečišćava i unapređuje “put” koji je stvorio. Njegov pepeo je očuvan u porodičnom hramu u Tanabeu. U njegovu čast, u Iwami se 29-tog aprila svake godine održava služba u Aiki svetilištu.

Doshu Ueshiba Kisshomaru
Doshu Ueshiba Kisshomaru

Nosioci prezimena Uešiba po tradiciji nastavljaju da predvode razvoj Aikikai Aikidoa, noseći titulu Došu (Doshu) – vođa puta. Prvi došu je bio Uešiba Kišomaru, rođen 27. juna 1921, i sa svojih 77 godina, 1999-te prepustio titulu svom sinu, Uešiba Moriteru (Ueshiba Moriteru), rođenom 2. aprila 1951. Moriteru još uvek nosi titulu, a preuzeće je, jednog dana, njegov sin Uešiba Mitsuteru (Ueshiba Mitsuteru), koji je trenutno upravnik Hombu dođoa.

Doshu Moriteru Ueshiba
Doshu Ueshiba Moriteru

Ostali čuveni učenici Uešiba Moriheja, Saito Morihiro, Tohei Koichi, Shioda Gozo, Tomiki Kenji, Shimizu Kenji i drugi su vremenom osnovali svoje stilove Aikidoa, koji su tokom rada stavili akcenat na određene elemente Aikidoa, ali zadržali istu osnovnu ideju i koncepte. O Sensei nikada nije postavio čvrsta pravila u Aikidou, umesto toga, ohrabrivao je učenike da vežbaju sve dok tehniku ne bi suštinski usvojili kao deo sebe. Aikido je tako uspostavljen kao borilačka veština koja treba da savlada protivnika ne povređujući ga, metod samounapređivanja, pročišćenja duha i misli, a ne destrukcije i nasilja. Kao posledica, Aikido je ostao “nedovršen”, otvoren za dalje unapređivanje, tako da se današnji Aikido već donekle razlikuje od izvornog, kakvog ga je O Sensei napravio. Ključni koncepti “puta harmonije sa univerzumom”, ipak, ostaju i ostaće duboko ukorenjeni i nepromenjeni.

(Fotografije preuzete sa sajta Wikipedia)